Da u ſuchgni pirni / Iudit hchi Merara
I pameti uirni / pozorom ga uara.
Sfarze ſſebe ſtara / udouna odila /
I ſta na gnoi zgara / zlato / biſer / ſuila.

Rumena ter bila / lica ſua ucini /
Poide chacho uila / tim gnega prihini /
Tim ſartce u pini / ſtauimu / pach glauu
Odchla chacho ſfigni / ali chacho brauu.

Cut bi chacho lauu / uianie placa gnih
Bizechi po trauu / chad uidiſce moih.
Chigih tuchaſce ſfih / gonechi chacho ſchot
Stotiſuch biſce chih / i cetarſtachrat ſtot.

Boziabo to bi hot / tacho da bigaſce
Ochola puſtif plot / naſcigih ſtizaſce /
Naſcigih deraſce / oni predaiuchi /
Naſcigih rizaſce / oniſe neruuchi.

Zato ſad poiuchi / recmo u radoſti
Boze ſfemoguchi / choliches chripoſti?
Chi tuoioi iachoſti / mogu bit opori?
Sfe od tue ſtrahoſti / trepi / ier ſte ſtuori.

Ganutſeie gori / i ſfita zemgli ſfoi
Chada ti odzgori / ſardit pogledas chgnoi.
Da ſtrah uchihie tuoi / boiechſe zgriſciti /
Tigimchies dat pochoi / tigih uzuiſciti.

A chino prititi / narodu budu mom
Tigihchies ſuditi / i ſtarti ruchom tuom.
Paſtichie ſmochiu ſuom / u ogagn neugaſglit /
Bit picha carfu tom / chi nigdare ni ſit.

da u suknji pirni Judit, hći Merara,
i pameti virni pozorom ga vara.
Svarže s sebe stara udovna odila
i sta na njoj zgara zlato, biser, svila.

Rumena ter bila lica sva učini,
pojde kako vila: tim njega prihini,
tim sartce u pini stavi mu, pak glavu
odkla kako svinji ali kako bravu.

Čut bi kako lavu vijan’je plača njih,
bižeći po travu kad vidiše mojih,
ki jih tukaše svih, goneći kako skot,
sto tisuć biše kih i četarsta krat stot.

Božja bo to bi hot, tako da bigaše
okola pustiv plot. Naši jih stizaše,
naši jih deraše, oni predajući,
naši jih rizaše, oni se ne rvući.

Zato sad pojući recmo u radosti:
‘Bože svemogući, kolike s’ kriposti!
Ki tvojoj jakosti mogu bit opori?
Sve od tve strahosti trepi, jer sve stvori.

Ganut se je gori i svita zemlji svoj
kada ti odzgori sardit pogledaš k njoj.
Da strah u kih je tvoj, bojeć se zgrišiti,
ti jim ćeš dat pokoj, ti jih uzvišiti.

A kino prititi narodu budu mom,
ti jih ćeš suditi i starti rukom tvom.
Pasti će s moćju svom u oganj neugasljit,
bit pića čarvu tom ki nigdare ni sit.’«

nego ga je u svečanoj suknji i s vjerom na umu
pogledom prevarila Judita, Merarova kći.
Skinula je sa sebe straru udovičku odjeću
i na sebe stavila zlato, biser i svilu.

Narumenila je i obijelila svoje lice,
pošla je kao vila: time ga je zavarala,
time mu je srce zagrijala pa mu odsjekla
glavu kao svinji ili kao ovnu.

Mogao se čuti njihov plač kao zavijanje lava
dok su bježali po travi kad su vidjeli moje ljude,
koji su ih sve tukli goneći ih kao stoku,
a bilo ih je sto četrdeset tisuća.

To je bila Božja volja, da su se, srušivši ogradu
tabora, tako razbježali. Naši su ih stizali,
naši su ih udarali, a oni su drhtali od straha.
Naši su ih sjekli, a oni se nisu odupirali.

Zato sada radosno recimo pjevajući:
Svemogući Bože, kolika je tvoja snaga!
Tko bi se mogao suprotstaviti tvojoj jakosti?
Sve strepi od tvoje strahote jer sve si stvorio.

Mora se potresti i gora i svaka zemlja na svijetu
kada ti odozgo ljutito pogledaš na nju,
ali onima koji se u strahu od tebe boje zgriješiti,
ti ćeš im dati mir, ti ćeš ih uzvisiti.

A onima koji budu prijetili mojemu narodu,
ti ćeš im suditi i satrati ih svojom rukom,
past će oni i sva njihova moć u neugasivu vatru,
bit će hrana onomu crvu koji nikad nije sit.«