Zgrizega mao carf / oruziem gnegouim
Vbiga zenſcha ſarf / chi biſce proſtro dim^*Sarf. ſarfanie.
Da zaime ſfitom ſfim / chi mgnaſce dani bog
Silam gnegouim tim / ieſt protiuiti mog.

Proſtriſe tui nebog / prez glaue chacho pagn
I uditi bog pomog / chada napade nagn.
Da ioi ni trud zamagn / da ſtuari uiru da
Prichlaga ſtech uzagn / i odni glauu tia.

I Abri rece na / u duagnche toi zatuor.
Samaſe prope i ſta / ſchide ſodra naſtor
Odualif trup od zgor / pach po obicai ſuoi
Izidoſce na duor / chacho da mole obhoi.

Nedaf nogam pochi / proidoſce fas ochol /
Prem dagim biſce znoi / obuargoſce prodol.
Chacho chada ſochol / uhuati louinu^*Prilicha.
Zauieſe uiſce ſchogl / ſide na uiſinu.

Nepuſtif ziuinu / iz nohat chuie ial
Dochla dopre ſtinu / gdie ggniſdo ſuial.
Harlotie lital / daſe napitaiu
Ptichi / ierboie znal / da lacni cechaiu.

Tachot neſuſtaiu / oue dui ni ſidu
Dochla ugledaiu / uahtare nazidu.
Poidoſce po brigu / i chad bi blizu urat /
Iudita napridu / uzupi napan urat.

Otuorte otuorte grad / iereie ſnami bog /
Otuorte otuorte ſad / oni chie ſfemog
Puchu ſuomu pomog / ſchazalie ſuu chripoſt
Neciſtih u barlog / uarze / nam da miloſt.

Zgrize ga mao čarv oružjem njegovim,
ubi ga ženska sarv, ki biše prostro dim^*Sarv: sarvan’je.
da zajme svitom svim, ki mnjaše da ni Bog
silam njegovim tim jest protiviti mog.

Prostri se tuj nebog, prez glave, kako panj.
Juditi Bog pomog kada napade na nj.
Da joj ni trud zamanj, da stvari viru da,
prikla ga steć uza nj i odni glavu tja.

I Abri reče: »Na, u dvanjke toj zatvor!«
Sama se prope i sta, skide s odra nastor,
odvaliv trup odzgor, pak po običaj svoj
izidoše nadvor, kako da mole obhoj.

Ne dav nogam pokoj, projdoše vas okol,
premda jim biše znoj, obvargoše prodol.
Kako kada sokol uhvati lovinu,^*Prilika.
zavje se više školj, side na visinu,

ne pustiv živinu iz nohat, ku je jal,
dokla dopre stinu gdi je gnjizdo svijal.
Harlo ti je lital da se napitaju
ptići jerbo je znal da lačni čekaju.

Tako t’ ne sustaju ove dvi, ni sidu,
dokla ugledaju vahtare na zidu.
Pojdoše po brigu i kad bi blizu vrat,
Judita napridu uzupi, napan vrat:

»Otvorte, otvorte grad jere je s nami Bog!
Otvorte, otvorte sad! Oni, ki je svemog,
puku svomu pomog, skazal je svu kripost,
nečistih u barlog varže, nam da milost.«

Mali crv ga je izgrizao njegovim oružjem,
nadvladala ga je ženska snaga, njega, koji se oholio^*Snaga: nadmoć.
da će zauzeti cijeli svijet i koji je mislio da se ni Bog
ne može suprotstaviti njegovoj sili.

Izvalio se tu jadnik, bez glave, kao panj,
a Juditi je Bog pomogao kad ga je napala.
Da joj trud ne bi bio uzaludan, da uzme dokaz,
stojeći uz njega priklala ga je i skinula glavu.

Zatim je rekla Abri: »Evo ti, zaveži ovo u vreću!«
Stala je na prste, skinula zastor s kreveta i
srušila truplo na pod, pa su po svojemu običaju
izišle van kao da se hodajući mole.

Ne odmarajući noge, prošle su cijeli tabor
i obišle dolinu, iako ih je oblijevao znoj.
Kao kad sokol uhvati lovinu^*Poredba.
pa se digne iznad stijena i sjedne na vrh

ne puštajući iz pandži živinu koju je ugrabio
dok ne dođe do stijene na kojoj je svio gnijezdo.
Brzo leti da nahrani ptiće
jer zna da ga gladni čekaju.

Tako ni njih dvije nisu ni zastale ni sjele
sve dok nisu ugledale stražare na zidu.
Penjale su se uzbrdo pa kad su došle blizu vrata,
Judita je iskoračila naprijed i viknula iz petnih žila:

»Otvorite, otvorite vrata jer je Bog s nama!
Otvorite, otvorite sada! Svemogući je
svojemu narodu pomogao i pokazao mu svoju snagu,
grešnike je bacio u blato, a nama je dao milost.«