Izvorni slovopis – transliteracija (1521.)
Ios izdna izuita / nebiſce ſfa zora /*Ia zabigliuati zora:
Ni roſa ſa cuita / opala / da gora
Biglaſce iur zgora / uiſocho uarhami /
A ſtruia od mora / miſcaſce iſchrami.
Iure noch ſtminami / doli poſcla biſce /
Da ios dan ſzrachami / uziſcal nebiſce /
Chadaſe ſchupiſce / uichnici uchomori /
Iergih chragl zouiſce / chim tacho gouori.*Chragl ſchupiuf uiche gouori.
Vſfem moiem duori / ſluge naiuernigi /
Iua ſfachom zbori u ſfem razumnigi /
I meni miligi / znaite da miſal ma /
Veleme grize i gi / dochla neuidim ia.
Da ſfacha miſta cha / na ſfit goſpoduiu /
Podlozna budu ida / ſfi mene uſctuiu.
Za to odlucuiu / ſa ſfimi imit rat.
Chiſe neobituiu / podamnom dachie ſtat.
A paruochiu obuiat / darzaue od onih
Chiſe nehtiſce dat / chachono ia hotih.
Nere rugo iſmih / u tachouoi ſtuari
Ciniſce od mogih / oni pochliſari.
Sliſcauſci to ſtari / uitezi u iſtinu
Chacho chimſe mari / uuhlit goſpodinu /
Sfachi ſuu chapinu / ſa glaue ſnimiſce
Ter pad nacholinu / duorno zahualiſce.
Suvremeni slovopis – transkripcija
Još iz dna izvita ne biše sva zora,*Ja zabiljivati zora.
ni rosa sa cvita opala, da gora
biljaše jur zgora visoko varhami,
a struja od mora mišaše iskrami,
jure noć s tminami doli pošla biše,
da još dan s zrakami uzišal ne biše
kada se skupiše vićnici u komori
jer jih kralj zoviše, kim tako govori:*Kralj skupiv viće govori.
»U svem mojem dvori sluge najverniji,
i va svakom zbori u svem razumniji
i meni miliji! Znajte da misal ma
vele me grize i ji dokla ne vidim ja
da svaka mista ka na svit gospoduju
podložna budu i da svi mene uščtuju.
Zato odlučuju sa svimi imit rat
ki se ne obituju poda mnom da će stat.
A parvo ću obujat daržave od onih
ki se ne htiše dat kakono ja hotih,
nere rugo i smih u takovoj stvari
činiše od mojih oni poklisari.«
Slišavši to, stari vitezi uistinu,
kako kim se mari vuhlit gospodinu,
svaki svu kapinu sa glave snimiše
ter pad na kolinu dvorno zahvališe.
Prilagodba na suvremeni hrvatski jezik
Zora još nije bila sasvim svanula,*Počela se bijeljeti zora.
još se ni rosa na cvijeću nije bila osušila, a gora
se već zabijeljela na visokim vrhovima
i u morskoj struji miješale su se iskre,
noć je s tamom već otišla dolje,
ali dan se sa zrakama još nije dignuo
kad su se vijećnici skupili u odaji
jer ih je pozvao kralj, koji im je rekao ovo:*Kralj govori nakon što je okupio vijeće.
»Na čitavu mojem dvoru najvjerniji sluge
i u svakome zboru u svemu razumniji
i meni miliji! Znajte da će me moja misao
jako gristi i izjedati sve dok ne vidim
da su sve države na svijetu
pokorene te da su me svi počeli štovati.
Zato odlučujem da ću zaratiti sa svima
koji ne obećaju da će pasti pod moju vlast.
A prvo ću zauzeti države onih
koji se nisu htjeli predati kako sam želio,
nego su u tome izvrgnuli
ruglu i podsmijehu moje poslanike.«
Kad su to saslušali, uistinu su svi stari vitezovi
skinuli svoje kape s glava, kao oni
koji žele laskati gospodaru,
te su kleknuli i udvorno zahvalili.