Ca uechie dim tebi? / paris tachu zenu
Imil dabi ſebi / puſtilbi Helenu.
Chu garci oduedenu / ier opet nimaſce
Troiu podſedenu / deſet lit aruaſce.^*Paris ſin chragla priama oduede helenu u Troiu / nehtiu
uratiti. cich toga garci podſedoſce troiu / deſet litiu
aruaſce / napochō priaſce i razſuſce

Achoponi ſtaſce / zamamgleni oue
Chad lice ſgledaſce / S oziom popoue
Necudo / ier ſloue / choga moch bog tadi
Gne gizde tachoue / lipoſtiu obnadi.

Nitchoriu nezadi / ni riciu ni ſtuariu /
I ſtupif na zadi / da proide puſchafiu /
Rechoſce mozafiu / boze otac naſcih /
Odazla izbafiu / i od tih ſil ſtraſnih.^*Blagoſlouiſce Iuditu chad izide iz grada:

Miſal gne chripoſnih / dili ti napuni /
I miloſt dai da gnih / ſfarſceno iſpuni /
Da glas gne pripuni / i zemglu i chamen
Samaſe uchruni / ſa ſfetimi amen.

Iur ſunceni plamen / uodechi ſſobom dan^*Sunce iſtechſci ſtraza ſrite Iuditu:
Od zfizd iaſnih zlamen / tachiaſce grede uan.
Bizech na nizgni ſtan / noch ſcarnimi choli
Noſcaſce dognim ſan / achoſu chi doli.

Chad gludi oholi / chi ſtrazu bgludoſce
Obhode ocholi / Iuditu ſritoſce.
Sliſcatiu zaidoſce / od chud gres i chamo
Catgime rechoſce / prauinam da znamo.

Ča veće dim tebi? Paris taku ženu
imil da bi sebi, pustil bi Helenu,
ku Garci odvedenu, jer opet nimaše,
Troju podsedenu deset lit arvaše.^*Paris, sin kralja Prijama, odvede Helenu u Troju, ne hti ju
vratiti. Cić toga Garci podsedoše Troju. Deset lit ju
arvaše, napokon prijaše i razsuše.

Ako poni staše zamamljeni, ove
kad lice sgledaše, s Ozijom popove,
ne čudo jer, slove koga moć, Bog tadi
nje gizde takove lipostju obnadi.

Nitkor ju ne zadi ni ričju ni stvarju,
i stupiv nazadi, da projde pušćav ju,
rekoše: »Možav ju, Bože otac naših,
oda zla izbav ju i od tih sil strašnih.^*Blagosloviše Juditu kad izide iz grada.

Misal nje kriposnih dili ti napuni
i milost daj da njih svaršeno ispuni.
Da glas nje pripuni i zemlju i kamen,
sama se ukruni sa svetimi. Amen!«

Jur sunčeni plamen, vodeći s sobom dan,^*Sunce istekši, straža srite Juditu.
od zvizd jasnih zlamen taćaše, grede van.
Bižeć na nižnji stan, noć s čarnimi koli
nošaše donjim san, ako su ki doli.

Kad ljudi oholi, ki stražu bljudoše,
obhode okoli, Juditu sritoše.
Slišat ju zajdoše: »Od kud greš i kamo?
Ča t’ jime?«, rekoše. »Pravi nam da znamo.«

Što da ti još kažem? Da je Paris
imao takvu ženu, napustio bi Helenu,
zbog koje su Grci, nakon što je bila odvedena,
opsjedali Troju deset godina.^*Paris, sin kralja Prijama, odveo je Helenu u Troju i nije ju
htio vratiti. Zbog toga su Grci opkolili Troju. Deset godina
su je napadali, napokon su je osvojili i razorili.

Ako su, dakle, svećenici s Ozijom stajali zadivljeni
kad su ugledali njezino lice,
nije čudo jer tad je Bog, čija je moć poznata,
ukrasio njezinu gizdavost velikom ljepotom.

Nitko je nije dirnuo ni riječju ni djelom.
I kad su se pomaknuli unazad, pustivši je da prođe,
rekli su: »Pomozi joj, Bože otaca naših,
izbavi je od zla i od tih strašnih sila.^*Blagoslovili su Juditu kad je izišla iz grada.

Njezinu misao ispuni kreposnim djelima
i daj joj milost da ih potpuno ostvari,
da njezin glas ispuni i zemlju i kamen,
da se sama okruni u društvu svetih. Amen!«

Dok je izlazio i već vodio sa sobom dan,^*Kad je Sunce izišlo, straža je srela Juditu.
sunčani je plamen brisao trag jasnih zvijezda.
Bježeći u niži položaj, noć s crnim kolima
donosila je san onima dolje, ako dolje ima koga.

Kad su oholi ljudi, koji su čuvali stražu,
bili okolo u ophodnji, sreli su Juditu.
Počeli su je ispitivati: »Otkud ideš i kamo?
Kako ti je ime? Kaži nam da znamo.«